Kada sam pre desetak godina čitao o „Teoriji velikog čokota“ (Big Vine Theory) legendarnog dr Ričarda Smarta, nisam ni pomišljao da ću takav vinograd doista i videti sve dok nedavno nisam posetio vinograde Matijašić u Istri.
No, hajdemo prvo malo teorije. Po njoj, sađenje loze na većim razmacima omogućava ostavljanje većeg broja rodnih čvorova kod zimske rezidbe, čime se smanjuje bujnost i čokot dovodi u ravnotežu između lisne mase i roda grožđa. Protivnici teorije, pre svega iz Burgonje, smatrali su da se smanjivanje bujnosti postiže gustom sadnjom i korenskom konkurencijom.
Pobornici su, pak, ukazivali da se kod guste sadnje lače lastari, skidaju zaperci, skida lišće i uklanjaju grozdovi kako bi se postigla ravnoteža između lisne mase i roda grožđa, a da se ništa od toga ne radi kod retke sadnje i velikog čokota.
Nik Hoskins iz rasadnika Riversun na Novom Zelandu kaže da njegovi klijenti koji gaje sovinjon beli na velikim posedima sade sa razmakom u redu od 1,5 m do 2 m i međurednim razmakom od 2,5 m do 3 m, odnosno 1.850 do 2.660 čokota po hetaru (u Burgundiji se ide i do 9.000 čokota po hektaru!) sa minimalnim radnim operacijama u toku godine i prinosom vrhunskog kvaliteta od 7,5 do 8 tona po hektaru (odnosno od 2,8 kg do 4 kg po čokotu). Druga primećena posledica retke sadnje je smanjena učestanost bolesti stabla i korena u odnosu na gusto sađene čokote.
Za Darka Matijašića iz Zamaskog dola u Istri „Teorija velikog čokota“ je skoro pa religija, iako nisam siguran da je za nju ikada čuo. Kako sam kaže, sve što zna je otkrio radeći u vinogradu praktično od rođenja. Slušao je lozu, kaže, i što je više znao sve više se čudio drugim vinogradarima.
– Kako neko može da bude toliko glup da navodnjava i đubri lozu, a da posle skida lastare, lišće, grožđe… Ja posle rezidbe pa sve do berbe ne diram čokot – kaže Matijašić.
Loza je sađena na razmaku 3 m sa 40 do 50 rodnih čvorova po lozi, odnosno onoliko koliko loza hoće, sa gustinom od 1.100 čokota po hektaru. Dobija i do 12 kg po čokotu, ali u proseku se urod kreće oko 10 t/ha. Na sedam hektara bele zemlje gaji deset sorti, najviše istarsku malvaziju, burgundac crni, žuti muškat (tamjanika) i šardone. Gaji i masline i proizvodi hladno ceđeno devičansko maslinovo ulje.
Kod Matijašića zemlja se ne obrađuje već se samo kosi laganom baštenskom kosilicom i trimerom. Traktor ulazi u vinograd svega četiri do pet puta godišnje: da se izmulčira orezotinu i za tri, najviše četiri prskanja bakrom i sumporom. Drugi preparati se ne koriste.
Gazdinstvo uključuje mnoštvo životinja (svinje, koze, zečevi, kokoške, konje i magarce…), veliki povrtnjak, voćnjak, ribnjak, ne samo zbog samodovoljnosti gazdinstva čiji se prihod pre svega zasniva na turizmu i prodaji na kućnom pragu, već i, kako kaže, radi postizanja biološke raznovrsnosti bez koje loza ne može sama da se izbori sa štetočinama.
Organski sertifikovana vina su odličnog kvaliteta, na nivou poznatih Istarskih proizvođača koji su i kod nas prisutni. Vina odležavaju na talogu koji se ne meša i nebistrena i nefiltrirana ulaze u flaše. Malvazija ima mnogo proteina i prirodno bistrenje dugo traje. U nekim godinama se ipak koristi bentonit.
Matijašić je potpuno posvećen postizanju harmonije, ne samo u vinogradu već i u životu. Napisao je dve knjige u kojima iznosi svoju životnu filozofiju ljubavi prema porodici, zemlji, prirodi i planeti, i gde deli svoja praktična iskustva sa onim vinogradarima koji su spremni da krenu tim holističkim putem.
Verujem da je malo takvih, ali bi svako ko se bavi vinogradarstvom trebalo bar da poseti ovo bajkovito mesto. Mnogo se iz prakse Matijašića može primeniti u svakom vinogradu.
Verzija ovog teksta objavljena je na portalu vino.rs 06.04.2022.