Zašto vam je gradska voda skupa, a hleb jeftin?
Seljak koji proizvodi hranu na konvencionalan način ima veći rod i može da ga proda i upola jeftinije nego proizvođač organske hrane. Ali tu razliku u ceni na kraju plaća potrošač, kroz različite poreze, doprinose i parafiskalne namete. Troškovi konvencionalno proizvedene hrane mogu biti skoro tri puta veći od njene prodajne cene, zbog negativnih uticaja na zdravlje i životnu sredinu.
Konvencionalno proizvedena hrana je uprkos skoku cena zbog posledica pandemije, a sada i zbog rata u Ukrajini, u najrazvijenijim zemljama i dalje jeftina u odnosu na primanja. U SAD je 2020. godine odlazilo samo 5% prosečne plate za ishranu kod kuće. Zvaničnih podataka za 2021. godinu još uvek nema, ali prateći trend od 1960. godine, od kada se ova statistika objavljuje, može se očekivati da se ništa bitno nije promenilo.
Potrošači su srećni, jer misle da je cena koju plaćaju za namirnice u prodavnicama sve što ih košta da nabave tu hranu. Istina je, međutim, da potrošač za tu hranu plaća višestruko kroz različite poreze, doprinose i parafiskalne namete.
Prema studiji Rokfeler fondacije, potrošnja na hranu u SAD je u 2021. godini dostigla 1,1 bilion dolara, dok je stvarni trošak proizvodnje te hrane 3,2 biliona dolara.
Šta sve ulazi u stvarni trošak hrane? Najviše se odnosi na davanja za zdravstvo, 1,1 bilion. Za ovako visok iznos delimično su odgovorne razne hemikalije, koje se koriste u proizvodnji i preradi hrane i direktno utiču na zdravlje ljudi. Drugi deo troškova za zdravstvo, znatno veći, čini gojaznost izazvana zavisnošću od takve hrane. Primera radi, čak 49% kardiovaskularnih bolesti je direktan rezultat gojaznosti. Treći deo odlazi na invaliditet i lečenje poljoprivrednih radnika koji većinom dolaze iz nižih društvenih slojeva, rade na crno u teškim i nezdravim uslovima, a ne uplaćuju im se doprinosi za zdravstvo. Njihovo lečenje plaćaju svi ostali.
Država troši još 350 milijardi dolara na remedijaciju životne sredine koja je uništena upotrebom veštačkih đubriva, pesticida i herbicida. Smanjivanje količine humusa je poznat problem i kod nas u Vojvodini, a što ga je manje potrebne su sve veće količine veštačkih đubriva koja onda sve više zagađuju reke, devastiraju riblji fond i povećavaju troškove prerade pijaće vode.
Podsticajima protiv zagađenja
Da pojednostavim stvar, ako se pitate zbog čega vam je gradska voda skupa a hleb jeftin, odgovor glasi: zato što seljak pali njivu umesto da je zaore. On je uštedeo na radu, gorivu i održavanju mehanizacije pa prodaje žito jeftinije, a vodovod je morao da dodatno prečišćava vodu od dodatnih đubriva koje je naredne sezone seljak morao da unese u zemlju (umesto da je đubri truljenjem žetvenih ostataka). Da ne pričamo o dimu, koji nas onda vraća na troškove lečenja.
Studija iz EU iz 2018. godine je pokazala da je za prečišćavanje pesticida iz podzemnih voda sa 1 ha konvencionalne farme krompira potrebno 1.298 evra, dok je za istu svrhu sa organske farme potrebno 40 evro centi. Seljak koji radi konvencionalno ima veći rod i može da ga proda za upola manje nego organski proizvođač, ali ovih 1.298 evra ipak na kraju plati potrošač koji misli da je organska hrana skupa.
Evo još dva poređenja. Radnici u organskom voćnjaku jabuka imaju 27 manje dana bolovanja po hektaru nego u konvencionalnom. Organska proizvodnja grožđa štedi 25.200 litara vode godišnje na svaki ar vinograda u odnosu na konvencionalnu proizvodnju.
Sa strateške strane, opredelenje jedne agrarne zemlje kao što je Srbija za podsticanje organske proizvodnje jedino ima smisla. Na tržištu EU potražnja za konvencionalnim proizvodima pada već deset godina, a evropski seljaci ne proizvode dovoljno organskih proizvoda da zadovolje brzo rastuću potražnju. Većina organske hrane koja se prodaje u Evropi se uvozi, uključujući i onu iz Srbije.
Iako je Ministarstvo poljoprivrede bitno povećalo subvencije po hektaru za organske proizvođače (200 evra/ha), još uvek je to samo trećina od onoga što dobijaju makedonski i hrvatski seljaci (700 evra/ha). Mi u Srbiji imamo mnogo zaparložene zemlje, koja bi u jednoj godini mogla da se prilagodi za organsku proizvodnju (normalno treba tri).
Međutim, ono što je važnije jeste da se konvencionalni proizvođači nateraju da razmišljaju o posledicama svog metoda proizvodnje i smanje zagađenje koje proizvode. Neka od rešenja koja se primenjuju u razvijenom svetu uključuju:
- Akciza na sredstva za zaštitu bilja koja nisu sertifikovana za organsku proizvodnju
- Oslobađanje od takse za registraciju sredstava za zaštitu bilja za organsku proizvodnju
- Povećanje PDV-a na hranu koja nije organskog porekla i/ili ukidanje PDV-a na organsku hranu
- Subvencije po hektaru za konvencionalne proizvođače se vezuju za dokazivanje smanjivanja zagađenja iz godine u godinu
- Subvencije po hektaru za organsku proizvodnju su desetostruko veće od onih za konvencionalnu
- Subvencije za nabavku opreme i repromaterijala se disproporcionalno usmeravaju na organske proizvođače
Nadu donose novi glasači
Otpori bilo kakvoj promeni politike će biti ogromni, a neprijatelji su moćni. Sedamdeset posto svetske agrohemijske industrije je danas u rukama tri kompanije. Četiri kompanije kontrolišu 90% svetske trgovine žitaricama. U EU, pet lanaca supermarketa kontroliše preko 60% prodaje hrane. Samo 3% poljoprivrednika u EU kontrolišu 52% obradivih površina.
Ali nastavak ovakvog stanja je neprihvatljiv. Danas je u Evropi 11% tla koje je nekada bilo plodno neplodno, a dalji gubitak humusa se odvija po stopi od 970 miliona tona godišnje. Sadašnji sistem poljoprivrede doprinosi sa 30% gasovima staklene bašte, a ukupan gubitak zbog upotrebe pesticida i smanjenja biološke raznovrsnosti (nestanak pčela i drugih polinatora) se procenjuje na 3% BDP-a.
Nadu donose milenijalci. U ispitivanju njihovih kupovnih navika najveći broj je na prvo mesto stavio održivu proizvodnju, zatim zdravu hranu i tek na trećem mestu cenu. Ta generacija ulazi u životni period kad se najviše ima i najviše troši. I kada redovno počinju da glasaju.
Verzija ovog članka ojavljena je u aprilskom broju časopisa Biznis&Finansije.