Od kada sam počeo da pravim Selenu od sorte tamjanika, prodaja Ćilibara na kućnom pragu je drastično opala. Ljudi dođu, degustiraju sva vina, i na kraju kada treba da se odluče šta da kupe i ponesu sa sobom, Ćilibar često nije na spisku. Selena je gotovo uvek. I, naravno, Indigo.
Osim ako posetioci nisu iz Zapadne Evrope ili Amerike. Oni obavezno kupe Ćilibar, a retko ko Selenu.
Nedavno sam imao priliku da ugostim Iv de Sejnt Žo koja u Njujorku zastupa pedesetak francuskih vinarija gornje-srednje klase. I pitam je, o čemu se tu radi?
Kaže Iv da je poslednjih desetak godina došlo do pomeranja ukusa, prvo na tržištu Amerike. A pošto su oni najveći potrošači, vinarije su morale da prilagode svoj stil novom ukusu ako su želele da opstanu. Traže se sveža bela vina, cvetno-voćna, sa naglašenim kiselinama, diskretnim mirisima i umerenim alkoholom. Tvoj Ćilibar je baš to.
Selena je, kao oni ekstra mirišljavi, naglašeno voćni sovinjoni, mogla da bude hit početkom dvehiljaditih. Vremena i ukusi se menjaju.
Baš lepo, pomislih, ali ja ne prodajem vina u Njujorku nego u Beogradu. Zato sam ove godine odlučio da proverim u praksi mit o drastičnoj redukciji roda radi dobijanja boljih vina, i sa nekih 1 – 1,2 kilograma po čokotu skinuo rod u vinogradu panonije na 600 – 700 grama. Biće manja količina, ali nema veze, manje se inače prodaje.
A Selene ću da pravim duplo više, i da tako čekam da ukusi na srpskom tržištu sustignu one svetske. Samo se plašim da će za to vreme svetski ponovo otići u nekom drugom smeru.
Verzija ovog članka objavljena je na portalu vino.rs 10.08.2020.