Organska proizvodnja u Srbiji zauzima tek 0,6 odsto ukupnih obradivih površina. Iako je među prvim zemljama uredila pitanje zakonodavnog okvira u vezi organske proizvodnje, Srbija je i dalje na evropskom dnu što se obima te proizvodnje tiče.
Hoće li nam se ponoviti “Fruktal”?
Poslednjih meseci odjeknula je vest da su slovenački investitori kupili 4.000 hektara zemlje u Vojvodini na kojoj planiraju organske zasade, čime će površine pod organskom proizvodnjom u našoj zemlji biti znatno proširene. Iako se to može okarakterisati kao dobra vest za srpski agrar, postavlja se pitanje da li ćemo opet o tom poduhvatu pričati kao o propuštenoj šansi srpske poljoprivrede? Da li će nam se ponoviti priča o Fruktalu i tome kako Srbija proizvodi voće a Slovenci ga cede i zarađuju na “našoj muci”?
O tome smo, između ostalog, za BIZLife portal razgovarali sa Branislavom Anđelićem, proizvođačem organskih vina u Srbiji ali i čovekom koji je znatan deo radnog veka proveo kao konsultant u SAD i Srbiji a potom otišao u poljoprivrenike.
- Kakva je perspektiva, i kako vidite potencijale za razvoj organske poljoprivredne proizvodnje u Srbiji?
Perspektiva je sjajna. U Srbiji ima mnogo napuštenih gazdinstava gde zemlja godinama nije obrađivana. Na tim parcelama status organskog proizvoda može da se dobije već posle godinu dana. Istina je da potrošači u Srbiji još uvek ne prepoznaju važnost organskih proizvoda, a mnogi čak i sumnjaju da su oni zaista organski. Ali je zato tržište Evrope u velikom deficitu i praktično sve što se napravi može da se izveze i to po značajno višoj ceni.
- Čini se da organska proizvodnja nije toliko zastupljena na našem tržištu, da nedostaje edukacije. Mnogi stručnjaci tvrde da nema odgovarajućih uslova za to. A onda imamo skorašnji primer bračnog para iz Slovenije koji je u Banatu kupio više od 4.000 hektara zemlje. Sa namerom da uspostave organsku poljoprivrednu proizvodnju. Kako to vidite i kako bi to moglo da utiče na tržiste?
Znate, ti stručnjaci koji kažu da nema uslova nemaju pojma o organskoj proizvodnji. Oni su možda stručni za konvencionalnu proizvodnju, što je razumljivo jer se kod nas do skoro nigde nisu školovali kadrovi za organsku proizvodnju. I sada je to jako skromno.
Vest da će 4.000 hektara u Banatu biti u organskoj proizvodnji, bilo čega, je sjajna. Nisu samo Slovenci prepoznali potencijal. Evo u mojoj branši, vinogradarstvu, do pre neku godinu organskom proizvodnjom su se bavili samo mali proizvođači. Ali sada imate najveće, kao što je Kovačević, koji je stavio 70 ha vinograda u konverziju.
Problem je što su i u ministarstvu zaduženom za poljoprivredu uglavnom kadrovi koji ne poznaju organsku proizvodnju i ne veruju u nju, pa do političara koji odlučuju i ne dolaze predlozi za njeno unapređenje. Mala grupa posvećenih u ministarstvu nema snagu da se probije pored hemijsko/farmaceutskog lobija.
- Vi se uspešno bavite proizvodnjom organskog vina, da li ste nameravali da tu proizvodnju proširite i na neke druge organske kulture? Ima li prostora i preduslova za širenje organskih oranica u našoj zemlji a šta su prepreke?
Ja se neću širiti, jer bih onda morao da imam stalno zaposlene i da se bavim menadžmentom. A od toga sam pobegao u organsku poljoprivredu, da budem opušten, na zdravom vazduhu, da se fizički aktiviram. To je za mlađe od mene.
Glavni preduslov za širenje organske proizvodnje je strateško opredeljenje države. Treba uvesti predmet u osnovnim školama “Proizvodnja hrane” da deca od malena praktično nauče da sade i neguju biljke, da nauče šta je plodored, koji su štetni a koji korisni insekti, da steknu odbojnost prema procesovanoj hrani i sintetičkim hemikalijama. Treba da država povede kampanju u medijima, dugotrajnu i masovnu, u obrazovanju stanovništva o organskim proizvodima.
Subvencije po hektaru su nam od prošle godine povećane, ali je to još uvek 2-4 puta manje nego kod suseda. Za male proizvođače plasman i marketing su veliki problemi. Neka zakonska rešenja, kao na primer minimalni procenat organskih proizvoda koji veliki marketi moraju da imaju na policama, bi mnogo pomogli.
Ja lično nemam problema, jer sam došao iz sveta međunarodnog poslovanja pa umem da se snađem. Ali mladi ljudi koji nisu bili izloženi preduzetništvu teško će plasirati organske proizvode na tržište bez jake podrške.
- Da li je Srbija dobro tržište ili može li postati dobro tržište za organske proizvode. Šta je potrebno da se to eventualno promeni, da li su problem visoke cene, manjak edukacije,…?
Srbija može i hoće postati dobro tržište za organske proizvode, ali će to ići jako sporo. Cene nisu problem jer nisu mnogo veće od konvencionalnih, a kvalitet je neuporedivo veći. Problem je pre svega u manjku obrazovanja potrošača. Tu velike napore ulaže Serbia Organica, naša krovna organizacija, ali je potrebno 10 puta više novca da bi se postigao masovni efekat. Drugi problem je što vi imate prodavnice “zdrave hrane” u kojima u većini praktično nema organskih proizvoda. Svako sebe danas može da nazove bio, eko, prirodno, zdravo. To zbunjuje potrošače i ne umeju da se odrede prema pravim organskim proizvodima. Malo njih ume da prepozna zvaničnu oznaku za organske proizvode. Vremenom će se ta situacija popravljati i ja sam optimističan.
- Kako ste se vi opredelili za ovaj posao, odnosno proizvodnju organskih vina? Kakva su vaša iskustva u ovom poslu, koliko je taj proces bio zahtevniji, odnosno po čemu se sve razlikuje od uobičajenog, klasičnog načina proizvodnje? Šta su izazovi a šta dobitak iz celog procesa?
U jednom trenutku sam saznao da je kod nas i u EU dozvoljeno upotrebiti čak 54 vrste hemikalija u proizvodnji vina. To je povrh sistemičnih pesticida, fungicida i herbicida koji se koriste u vinogradu i u tragovima takođe završavaju u vinu. Pored toga vinograd je najgora monokultura. Sve što nije vinova loza se sistematski uništava, tako da u okolini vinograda, a i u zemlji koja se đubri solima metala, nema nikakvog živog sveta. U tako neprirodnim uslovima štetočine nemaju gde da odu sem na vinovu lozu, pa je onda potrebno još više hemije da bi se loza sačuvala.
Najveći posao u organskoj proizvodnji je vratiti prirodnu ravnotežu. Zato su za početak dobre zapuštene parcele, jer je tamo tokom godina nebrige priroda sama to završila. Treba posaditi u okolini najraznovrsnije šiblje i cvetnice koje će da posluže kao staništa i hrana korisnim insektima i picama. Treba oživeti mikroorganizme u zemlji koji prerađuju minerale u oblik koji koren loze može da usvoji. Treba probuditi prirodni imunitet u lozi koji će joj pomoći da se sama odbrani od bolesti. Sve to zahteva veoma mnogo pažnje, strpljenja i ljudskog rada.
Posle je lako. Moj vinograd nije ni sa čim đubren već deset godina, a analiza zemljišta i lišća pokazuje da postoji savršen odnos svih potrebnih hranjljivih materija. Nikada nije prskan sintetičkim insekticidima, a štete od insekata nema.
Daću vam primer. Ako u vreme kada se legu insekti koji grickaju lišće ili sisaju sokove iz njih isprskate biljku suvo ceđenim uljem drveta Nim (Azadirachta indica), koje i ljudi mogu da piju, u narednih 15 dana svaki od tih insekata će umreti. Miris od njihovog raspadanja privlači bubamare, koje onda pojedu zaostale larve insekata i prekinu ciklus rađanja novih generacija. I vi ste za tu sezonu završili sa insektima. A u konvencionalnoj proizvodnji biste prskali sa opasnim hemikalijama (po selima možete da vidite povremeno seljaka na traktoru u skafanderu) i kada bi bubamare došle da dokrajče larve, i bubamare bi uginule. Nove larve bi se izlegle i vi biste ponovo morali da prskate sa opasnim hemikalijama u praktično beskonačnim ciklusima.
- Na kojim površinama gajite zasade, kakav je sam postupak da bi se dobilo organsko vino, koje standarde je važno ispuniti?
Ja sam mali proizvođač i radim na 1,25ha. Od toga proizvedem 3-4.000 flaša vina godišnje. Organsko vino može da se pravi samo od savršeno zdravog i zrelog grožđa. Tako da mi imamo običaj da kažemo da se vino pravi u vinogradu. Jer, kada dođe u vinariju, mi mu ne dodajemo ama baš ništa. Vrenje se odvija na kvascima koji su živeli na grožđu u vinogradu, a tokom odležavanja vina stalno mešamo talog u kome ima čestica mrtvog kvasca koji štiti vino od kvarenja i pomaže u dobijanju punijih aroma. Na kraju vino ne bistrimo (inače se koriste svinjski i goveđi želatin, riblji mehur, mleko, jaja…) i ne filtriramo. U flaši ostane malo tog taloga koji pomaže vinu da živi, da se razvija i godinama postaje sve bolje.
Kao i svi vinari bez obzira da li su organski ili ne, moramo da zadovoljimo standard za bezbednost hrane HACCP. To je veliko i potpuno nepotrebno opterećenje. Kada bi se taj standard primenjivao u drugim vinarskim zemljama, Italiji, Španiji, Francuskoj, pola porduma bi moralo da bude zatvoreno. Dok naše kolege rade u podrumima sa paučinom, zemljanim podovima, plemenitom buđi na zidovima, u starim drvenim bačvama, nas zakon tera da imamo skoro laboratorijske uslove. Kiselo otporne pločice, vodootporni zidovi, ventilacija, i gomila nekih formulara na čije popunjavanje se troši veoma mnogo vremena.
Pored ovoga, država ne dozvoljava, ponovo za razliku od drugih vinorodnih zemalja, da poljoprivredno gazdinstvo pravi i prodaje vino. Dakle, mora da se osnuje preduzeće ili preduzetnička radnja. Samo ove dve stvari me koštaju preko 10.000 evra godišnje. To vam dođe 2,5 evra po flaši. A u samoposluzi imate špansko i italijansko vino za 4 evra.
Standard za organsku proizvodnju je u principu jednostavan i svodi se na obezbeđivanje sledljivosti, traga svih postupaka i materijala koji su upotrebljeni u proizvodnji. Takva evidencija je u principu jako korisna i za samog vinara jer ima veoma detaljnu analizu postupaka i troškova i može to da uporedi sa rezultatima i proceni da li nešto i gde treba menjati. S druge strane inspektori su strogi i ne puštaju nimalo fušeraja. Uzimaju se uzorci zemlje i lišća. Sve to jeste skupo i naporno, ali garantuje potrošaču da je vaš proizvod zaista 100% prirodan.
Ukoliko ste veći proizvođač i okrenuti izvozu, postoje i drugi, dobrovoljni standardi koji vam mogu dati prednost na tržištu: GlobalG.A.P, EurepGAP, ChinaGAP, Sustainability Certification, Fair Trade…
Izvor: BIZLife/Jelena Stjepanović 16.11.2021.
Foto: Privatna arhiva/Pixabay