Nagli porast tražnje za sertifikovanim organskim proizvodima u poslednjih desetak godina naterao je velike prerađivačke i farmaceutske kompanije da promene taktiku u borbi da zadrže primat na tržištu tehnologijom koju su godinama i uz velika ulaganja razvijali.
Uobičajena propaganda se u prošlosti zasnivala na širenju dezinformacija o samoj organskoj proizvodnji. Plaćane su naučne studije i objavljivane desetine hiljada članaka u popularnim medijima sa tezom da je u organskoj poljoprivredi manji prinos i da može da se praktikuje samo na malim površinama te da zbog toga nikada ne može da nahrani ceo svet.
Propagirali su da je organska proizvodnja skupa i da potrošači neće pristati na više cene. Forsirali su uniformisan izgled voća i povrća proglašavajući sve što nije savršeno u otpad, kreirajući percepciju kod potrošača da je samo proizvod koji savršeno izgleda zdrav.
Organski proizvođači se na ovo nisu mnogo obazirali i umesto da se raspravljaju povećavali su proizvodnju i radili na obrazovanju mladih naraštaja. Te mlade generacije, vične internetu i nepoverljive prema velikim korporacijama, postale su glavni potrošači orgasnkih proizvoda, pre svega u razvijenim zemljama. Evropa danas ne može da proizvede potrebne količine organskih proizvoda i skoro polovinu tražnje pokriva uvozom.
Promenu taktike prerađivačke i farmaceutske industrije nagovestio je Nestle, izmislivši termin „regenerativna poljoprivreda“. Masovnom medijskom kampanjom Nestle je ubeđivao potrošače kako su oni kompanija koja ne samo da brine o prirodnom okruženju, već ga i regeneriše svojim aktivnostima. Problem je samo što „regnerativna poljoprivreda“ ne znači ništa, odnosno znači ono što Nestle kaže da znači.
Ubrzo su počeli da se popularišu i drugi nazivi: konzervaciona poljoprivreda, prirodna zemljoradnja, obrađivanje prirode, biointenzivna zemljoradnja, održiva poljoprivreda i gomila drugih, svi bez opšteprihvaćenog standarda. Zbunjivanje potrošača postalo je glavni način razvodnjavanja uticaja organske proizvodnje. Politički lobisti su krenuli i jurišom na institucije, pre svega međunarodne. Danas Ujedinjene nacije i njihove organizacije koriste termin agroekologija. On postoji i kao predmet na fakultetima, ali se programi nastave i preporučena praksa bitno razlikuju od fakulteta do fakulteta.
Sertifikovana organska proizvodnja je, nasuprot svim ovim drugim terminima, definisana zakonom. Drugim rečima „organski proizvod“ ima precizno značenje, a postoji i zakonski definisan mehanizam kontrole koji obezbeđuje da se zakon poštuje i da potrošač stvarno dobije onakav proizvod kakav je zakonom definisan.
Kod nas u vinarstvu takođe su u opticaju mnogi nedefinisani termini: ekološko vino, prirodno vino, vino proizvedeno prirodnom metodom, vino proizvedeno tradicionalnom metodom, vino proizvedeno uz malu intervenciju vinara i slično. Mnoga od ovih vina se u potpunosti uklapaju u standard organske proizvodnje, a neka idu i dalje, ali mnoga su takođe samo marketing. Pošto ne postoje zakonska ograničenja u upotrebi ovih termina, morate da verujete vinaru na reč. Iskreno, nekima verujem, a nekima baš i ne toliko.
Alternativna sertifikacija
Međunarodna organizacija za organsku proizvoidnju (IFOAM) priznaje kao organsku proizvodnju i onu koja nije sertifikovana nacionalnim ili nadnacionalnim standardima. Dobrovoljne garantne mreže i Privatni standardi koji podnesu svoja pravila IFOAM na verifikaciju takođe se smatraju autoritativnim. Uglavnom su stroži od državnih standarda, a neke od njih pojedine države smatraju ekvivalentnima svojim standardima.
Pre svega u zemljama u razvoju gde države još uvek nisu prepoznale organsku proizvodnju, a tržište za sertifikovanom zdravom hranom raste, proizvođači i potrošači su se udružili u Dobrovoljne garantne mreže (Participatory Guarantee Systems- PGS) koje obezbeđuju kvalitet i sledljivost isto kao i nacionalni standardi.
Ova udruženja zajednički formulišu standard kojeg proizvođači moraju da se drže. Standard sadrži detaljna pravila kvaliteta i sledljivosti. Sistem kontrole vode potrošači i proizvođači zajedno, a postoje jasno definisani prekršaji i kazne koje se strogo primenjuju. U sistemu obavezno postoje i mehanizmi za pomoć proizvođačima u kriznim godinama.
PGS nisu ograničena samo na zemlje u razvoju. Za prvi PGS smatra seNature et Progrès u Francuskoj, osnovan 1971. godine, a danas ih ima u preko 40 zemalja širom sveta.
Svakako najveći PGS je zadruga Hansalim Federation u Južnoj Koreji, sa dva miliona članova i 400 miliona američkih dolara prometa godišnje. Za članove Hansalim zadruge novac nije primaran već „želja da se stvori harmonija između proizvođača i potrošača i između čoveka i prirode“. Proizvođači dobijaju čak 73% od prodajne cene zahvaljujući veoma niskim administrativnim troškovima.
Od 2015, godine, zbog uticaja koje globalno zagrevanje ima na nestabilnost prinosa i cena, osnovani su Fond za stabilizaciju cena, za koji potrošači izdvajaju 0,2% iz kojeg se subvencionišu cene kada naglo porastu, i Fond za stabilizaciju proizvodnje, za koji proizvođači izdvajaju 0,2%, iz kojeg se subvencionišu proizvođači kada im proizvodnja padne na manje od 50% od prosečne.
Potrošači, članovi zadruge, samoinicijativno formiraju grupe koje onda idu u posetu proizvođačima da provere pridržavanje standarda. Izveštaj dele sa samim proizvođačima, ali i sa celom zadrugom. Ovako se stvara poverenje u sistem sertifikacije.
Rukovodstvo zadruge stalno radi na promociji organskih proizvoda i ulaže u inicijative nevladinih organizacija koje doprinose njihovom cilju. Primera radi, obezbedili su 400 ha zemlje za uzgoj korejske sorte ječma za ishranu korejske sorte svinja kako bi smanjili uvoz i sačuvali autentičnost ukusa.
Najpoznatiji privatni standard je nemački Bioland. Dvanaest farmera iz južne Nemačke napravilo je udruženje 1971. godine, a već naredne objavilo formalna pravila za organsku proizvodnju. Naziv i znak Bioland zaštićen je 1978. godine i danas je u ovom sistemu 8.500 proizvođača i 1.300 prerađivača.
Kada je EU uvela standard za organsku proizvodnju, Bioland ga je kritikovao kao previše slab, truli kompromis. Pošto Biolandov standard u potpunosti ispunjava zahteve EU standarda, EU mu priznaje ekvivalenciju svom zvaničnom standardu. Ali ne i obratno, jer Biolandov ostaje daleko stroži.
Bioland sertifikovani proizvodi nose BMG broj preko kojeg se na internet stranici može videti adresa farme, fotografije i ceo istorijat proizvoda. EU ima sličan sistem, ali samo za jaja.
Pored Bioland standarda, poznati i svetski priznati su još Naturland (65.000 proizvođača u 58 zemalja) i Demeter (4.200 proizvođača u 45 zemalja).
U svetu vina najnoviji je francuski standard za proizvodnju vina prirodnom metodom, koji je daleko strožiji od EU organskog standarda za vino i konačno kodifikuje do sada raznoliko tumačenje izraza „prirodno vino“
Verzija ovog teksta objavljena je na portalu vino.rs 04.12.2021.